УВОД
Госпођо предсједнице, екселенције, даме и господо,
Када сам вам се обратио прије неких шест мјесеци, били смо суочени са ситуацијом коју су многи описивали као политичку кризу. Драго ми је да вас данас могу информисати да се ситуација видљиво промијенила. Ова земља је начинила значајан корак према стабилизацији политичке ситуације. Она се налази на ивици потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, и креће се према чланству у НАТО-у. Вјероватно сте са овим детаљније упознати из мог најновијег извјештаја Савјету безбједности УН-а1.
Осим тога, Управни одбор Савјета за имплементацију мира је у фебруару постигао консензус у погледу неколико јасних услова за транзицију Уреда високог представника на Уред специјалног представника Европске уније.
Веома је лако изгубити се у микрокосмосу етнички опетерећене политике у БиХ. Међутим, ми морамо бити усредоточени на ширу слику, и надам се да ћете из мога извјештаја моћи добити јасну слику о укупној ситуацији.
Ради јасноће, хтио бих подијелити моје обраћање у три дијела:
· Прво бих желио да вас информишем о развоју ситуације и томе шта је постигнуто у времену од када сам овдје био задњи пут.
· Након тога бих хтио изложити гдје се сада налазимо.
· И на крају, желим вам представити будуће изазове са којима се суочавамо у Босни и Херцеговини.
РАЗВОЈ СИТУАЦИЈЕ И ПОСТИГНУЋА
Први задатак у извјештајном периоду био је ријешити политичку кризу до које је дошло у новембру. Крајем тог мјесеца, преговори које сам водио са страначким лидерима резултирали су споразумом о измјенама у циљу унапређења ефикасности поступака гласања у Парламенту БиХ и Савјету министара.
Мој други приоритет је био помоћи БиХ да начини помаке да би могла доћи до потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. ЕУ је поздравила овај дуго очекивани споразум парафирањем Споразума о стабилизацији и придруживању 4. децембра, а пуно потписивање Споразума је условљено доношењем у парламенту два закона из области реформе полиције.
Упркос каснијем одбијању Мостарског споразума од стране једне од водећих бошњачких странака, Парламент БиХ је 16. априла коначно успио усвојити ова два закона. Са овим законима и са задовољавајућим помацима у погледу свих других услова који су потребни за потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, комесар ЕУ Оли Рен је препоручио државама чланицама ЕУ да се Споразум о стабилизацији и придруживању са БиХ потпише. Потписивање овог Споразума ће се извршити 16. јуна на састанку министара вањских послова земаља чланица ЕУ, у Луксембургу.
Ово је била тешко добијена битка за чије преговарање је била потребна стална укљученост међународне заједнице и лобирање.
Међународна заједница је у фебруару начинила значајан корак напријед у утврђивању своје стратегије за транзицију ОХР-а. Управни одбор Савјета за имплементацију мира састао се како би размотрио цијели низ питања, али се усредсредио на постизање договора о стратегији за транзицију ОХР на Уред специјалног представника ЕУ, заснованој на испуњењу одређених услова. Савјет за имплементацију мира је постигло једногласан договор о стратегији која се заснива на пет циљева и два услова које органи БиХ морају испунити прије реализације транзиције.
Пет циљева које органи БиХ треба да реализују прије транзиције су:
- Прихватљиво и одрживо рјешење подјеле државне имовине
- Прихватљиво и одрживо рјешење војне имовине
- Комплетно провођење Финалне арбитражне одлуке за Брчко
- Фискална одрживост
- Заживљавање владавине закона
Поред ових циљева, Управни одбор Савјета за имплементацију мира је усагласио став да је потребно испунити још два услова: потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању и позитивна процјена ситуације у БиХ од стране Управног одбора Савјета за имплементацију мира.
Један од услова из циља «заживљавање владавине закона», усвајање Закона о боравку странаца и азилу, испуњен је почетком априла. Крајем марта потписан је споразум између државних и ентитетских органа о покретној војној имовини. Ово је допринијело да БиХ дође у фазу интензивираног дијалога са НАТО-ом на самиту у Букурешту, чиме је начињен још један важан корак према чланству у НАТО-у. Такође је дошло до помака и по другим питањима, и очекујемо даље резултате у току љета.
Иако су сва ова проритетна реформска подручја већ одавно успостављени циљеви и све су их претходно као обавезе прихватили органи БиХ, њихова реализација неће бити лака.
Након проглашења независности Косова, неки аналитичари су очекивали да ће доћи до пораста политичких тензија у БиХ. Међутим, реакције јавности су биле релативно благе. Јавни ред и мир је одржан, и засигурно није било званичне подршке за екстремније манифестације српског гњева поводом коначног проглашења независности Косова. Јавне демонстрације против проглашења независности Косова у Републици Српској су биле релативно слабе и под контролом полиције РС.
Лидери Републике Српске су, међутим, званично успоставили везу између будућег статуса РС и статуса Косова. Крајем јануара, владајућа странка у Републици Српској, Савез независних социјалдемократа (СНСД), позвао је на трансформацију БиХ у асиметричну федерацију (или конфедерацију), тврдећи да Република Српска има право, наводно засновано на Повељи УН-а, на самоопредјељење до отцјепљења. Народна скупштина РС је чак и повисила улог када је у фебруару усвојила резолуцију којом се изјашњава да РС сматра да има исто право да свој будући статус уреди референдумом. У резолуцији се наводи да ће се ово право искористити уколико већина земаља чланица ЕУ призна независност Косова. Ово је био први пут да је нека институција Републике Српске поставила овакав захтјев.
Ја сам реаговао на ово изјавом за јавност, нагласивши да је Босна и Херцеговина међународно призната држава чији суверенитет и територијални интегритет су загарантовани Дејтонским мировним споразумом. Ентитети у Босни и Херцеговини немају право на отцјепљење од Босне и Херцеговине. Исто тако, не постоји право на основу којег се може тражити или позивати на укидање ентитета.
Позиција Управног одбора Савјета за имплементацију мира исто тако је била експлицитно јасна када је једногласно изразио «дубоку забринутост у погледу званичних позива на отцјепљење», додавши да «чврсто наглашава да на основу Дејтонског мировног споразума један ентитет нема право на отцјепљење од Босне и Херцеговине».
Генерално гледајући, оба ентитета и даље настоје реализовати сопствене планове на рачун државе. Са обје стране је упућен велики број реторичких напада на државне институције, укључујући и државно правосуђе и јавне РТВ сервисе.
Република Српска је потписала, и то без уставне надлежности, споразум са Републиком Србијом, омогућивши Влади Србије да изгради мост на ријеци Сави. Република Српска је такође незаконито усвојила закон којим себи даје право на издавање финансијских обвезница – што је поново јасна државна надлежност.
Влада Федерације БиХ је наставила да повећава исплате борачкој популацији и друга социјална давања, упркос честим упозорењима ММФ-а и Свјетске банке да нити ентитетска нити државна влада у средњерочном периоду неће имати потребна средства за то. Министар финансија Федерације БиХ је већ упозоравао да је Федерација близу банкрота, и да није у могућности да испуни ове обавезе. Додатно је забрињавајуће и то да су бошњачке странке прегласале хрватске заступнике и у Влади и у Парламенту како би се одобрила повећања исплата борачкој популацији. Оваква одлука је заоштрила политичке тензије између двије етничке групе и указује на шире забринутости у погледу положаја Хрвата у Федерацији.
Требао бих такође поменути да су недавано упућени позиви од стране тројице високих бошњачких политичара на отцјепљење Сребренице од РС били јасне антидејтонске изјаве и само су допринијеле заоштравању тензија са Србима.
У погледу сарадње са Међународним кривичним суд за бившу Југославију (МКСЈ), и овај Суд и Европска комисија процјењују да је сарадња БиХ са Судом задовољавајућа. Ја дијелим овај став, али сам и даље спреман да помогнем Међународном суду у испуњавању свога мандата уколико то затражи.
Током априла наша пажња је још једном била усмјерена на Сребреницу пошто су постојале бојазни у вези са учешћем Бошњака који се још нису вратили у Сребреницу на предстојећим општинским изборима.
Као посредници, заједно са неким члановима међународне заједнице, прије двије седмице смо помогли локалним властима да усвоје измјене и допуне Изборног закона БиХ чиме је омогућено да се сва лица која су живјела у Сребреници прије рата региструју за гласање у овој општини без обзира на то гдје тренутно живе. То је представљало значајан догађај у суштинском смислу, али исто тако и у смислу чињенице да је постигнут потпуни договор око тако осјетљивог питања. То је она врста политичке зрелости коју требамо чешће видјети. И то не само кад се ради о Сребреници већ и свим политичким изазовима са којима ће се земља суочити.
ГДЈЕ СМО САДА
То је тренутно стање.
Као што сам констатовао главно признање напретка земље је чињеница да ће БиХ за пар седмица ставити потпис на први значајан корак у процесу интеграције у ЕУ.
То је догађај од великог значаја за земљу.
Сада није питање да ли се жели даља интеграција у Европску унију – питање је како и када ће то бити постигнуто. Напредак неће доћи сам од себе. Напоран рад и тешки компромиси обиљежавају даљи пут.
Из искуства своје земље знам да не треба потцјењивати изазове које доноси чланство у ЕУ.
Коначно, земља и њена политичка класа морају имати визију себе као члана ЕУ који је заслужио право да стане раме уз раме са другим члановима ЕУ.
Ми, као међународна заједница, имамо улогу и морамо је одиграти професионално. Програм интеграције у ЕУ и перспектива евро-атлантске интеграције представљају једини наш позитивни начин утицаја како би охрабрили политичку елиту да превазиђе међусобне разлике, постигне консенсус и направи реформе.
Међутим, морамо бити свјесни тога да у БиХ постоји нешто што је конкуренција програму Европске уније. Национализам је и даље јак, и предстојећа кампања за општинске изборе ће довести до чешће употребе подривачке реторике. Нажалост не требамо имати било каквих сумњи да се не ради о краткорочном феномену. Националистичка политика је увијек присутна, константно стварајући подводну струју која удаљава од позитивне динамике Европске уније. Једноставна математика је: национализам значи гласове и представља успјешан рецепт за добијање избора. И чињеница је да је све до недавно интеграција у ЕУ плаћала колатералну штету те калкулације.
Да би се избјегли даљи спорови потребан је стратешки договор о расподјели надлежности између државе и ентитета како би се БиХ могла фокусирати на свој процес интеграције у ЕУ.
На концу, то је оно што жели становништво БиХ. Они истински желе да се придруже Европској унији. Они су Европљани цијелим својим бићем и требамо им помоћи да тамо дођу.
Јасно је да остаје много посла.
Мој приоритет у будућем периоду биће да помогнем властима да постигну даљи напредак по питању 5 циљева и два услова за затварање ОХР-а. Што се тиче транзиције ОХР на ЕУСР, јунски састанак Управног одбора Вијећа за имплементацију мира ће вјероватно представљати добру могућност да се процијени напредак који је постигнут од фебруара, али ће вјероватно бити прерано за јасан став о напретку у свим циљевима.
Моја канцеларија је у потпуности ангажована са локалним политичарима и званичницима да би се постигао максимални могући напредак. Са напретком у неколико поља очекујемо пренос што је више могуће надлежности прије доношења одлуке о потпуној транзицији. Савјет за проведбу мира ће се поново састати у октобру и највјероватније дати опсежан преглед циљева и услова потребних за транзицију.
БУДУЋИ ИЗАЗОВИ
На крају желим да се осврнем на изазове пред БиХ у предстојећих 6 мјесеци.
Главни политички изазов остаје исти – како испоштовати политичке договоре и споразуме о реформама у политичком систему у којем три заједнице имају супростављене визије будућности земље. Ови конфликти се појављују свакодневно у облику супростављених мишљења о сваком поједином питању на дневном реду власти. Сигуран сам да ће предсједавајући Савјета министара потврдити ово моје запажање.
У том смислу ћу настојати да помогнем властима да испуне пет циљева и два услова за затварање ОХР-а. Сигурно је да то неће бити лако, али мора бити завршено, како би се ангажман међународне заједнице могао преусмјерити и што је могуће више надлежности бити пренесено на локалне органе власти.
У неком тренутку стране ће морати заједно ријешити ова питања кроз уставну реформу. Почетком фебруара политички лидери су одлучили да одложе дискусију о уставној реформи до потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању.
У овом тренутку њихови приједлози су толико међусобно удаљени да постоји ризик да то питање постане ново политичко поприште и прије но што отпочну озбиљни разговори.
Постоји ограничена прилика у периоду након општинских избора и прије општих избора 2010. године. Међутим, не можемо себи допустити застој какав смо имали након одбијања измјена и допуна из априла 2006. године. Чак и након што стране покажу спремност за компромисом биће и даље потребно да међународна заједница омогући тај процес.
Допустите ми да будем јасан, постигнут је значајан напредак, али посао међународне заједнице у БиХ није завршен. Предвиђено је да, након транзиције са ОХР-а на ЕУСР-а, Европска унија преузме водећу улогу у име међународне заједнице у БиХ.
Дошао је тренутак да ЕУ озбиљно планира своју даљу водећу улогу, не само у смислу своје властите политике и капацитета него и у смислу сарадње са другим члановима међународне заједнице на терену.
Као и увијек развој догађаја у БиХ ће бити потребно озбиљно пратити. Наш први задатак ће бити да обезбиједимо да политичке тензије током општинских избора не доведу до озбиљног погоршања политичке атмосфере.
Важан изазов за бх. власти биће имплементација Споразума о стабилизацији и придруживању који садржи не само предности него и обавезе. Потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању значи да се свако сада мора бавити будућношћу.
Често долази до неког проблема зато су обично бх. лидери застали у прошлости. То ће се морати одразити у будућем цјелокупном ангажману ЕУ у Босни и Херцеговини, али и ангажману Уједињених народа око Босне и Херцеговине.
Прешли смо велики пут. Перспектива интеграције у ЕУ – једина позитивна алтернатива за будућност БиХ- је све ближе. Требамо осигурати да лидери Босне и Херцеговине на најбољи начин искористе ту шансу. Грађани Босне и Херцеговине заслужују европску будућност. Морају у потпуности вјеровати да смо ми ту да им помогнемо.
Хвала вам.
1 33. извјештај високог представника Савјету безбједности УН-а, поднесен у мају 2008. године.