Подићи глас за људе других вјероисповјести
Господине/госпођо предсједавајући, даме и господо,
Хвала вам што сте нас позвали на овај скуп, тако примјерен времену у којем живимо.
У Канцеларији високог представника у Босни и Херцеговини, др Кристијана Шварц-Шилинга, радим као његов виши замјеник на унапређењу реформи у сектору образовања и јавног емитовања, али такође интензивно радимо како бисмо вјерске заједнице приближили једне другима.
Из те перспецтиве, тема данашње дискусије – Европа путем солидарности према људима: религија и политика на дјелу – могла би бити веома контроверзна.
Постоји веома утицајан дио јавног мнијења, и у Босни и Херцеговини такође, који улогу религије у политици сматра проблематичном у набољем, те очито деструктивном у најгорем случају.
Нисам сигуран да ли овакав скуп може дати конструктиван допринос глобалној дискусији о религији у политици ако се не потруди да анализира, и оповргне, широко распрострањено мишљење да уопште нема мјеста за религију у политици.
Логика иза ове антирелигијске премисе је сљедећа: историја показује да линија на којој се религије разилазе може постати, и у државама бивше Југославије често је постајала, прва линија сукоба; ратови у бившој Југославији су окрутан примјер. Дакле, према овој логици, ако елиминишете кризне линије између религија, можете спријечити да оне постану прве линије сукоба. Одлучним устрајањем на путу секуларизма, и ограничавањем религије на приватну сферу, може се постићи овај хвале вриједан циљ.
Овакво размишљање није спојиво са идејом да религија и политика могу успоставити било какву практичну солидарност.
Они који заговарају идеју да религија и политика могу ићи руку под руку често тврде да је религиозно вјеровање погрешно схваћено и да његови противници не схватају изузетну моћ таквог вјеровања да чини добро и да, заиста, спречава сукоб.
Али, чињенице из новије историје тјерају нас да добро размислимо још једном.
1991. године политички и вјерски лидери у Европској унији су сви улагали велике напоре и надали се да ће спријечити сукоб у бившој Југославији. Али, били су свједоци распада ове земље и ескалације веома насилног сукоба, који је каткада био надахнут локалним религијама.
Сагледајмо ове чињенице, колико год да су неугодне. Линије разилажења између религија у бившој Југославији јесу се претвориле у прве линије сукоба, и вјерске заједнице показале су да нису биле спремне и у стању да спријече тај ужасни преображај.
Овај неуспјех је суморна реалност са којом се сви ми морамо суочити. Међутим не вјерујем да је тиме утврђено стално и чврсто правило.
Прво, зато што су политика и религија присутне у свакој цивилизацији, дио су људског живота и саме сржи сваког друштва, не само у Босни и Херцеговини.
Друго, зато што религија и политика могу на конструктиван начин бити смјештене у исти оквир. Политичке странке у Европи са предзнаком “хришћанске” у своме називу су успјешно спајале елементе конвенционалних вјерских друштвених учења у својим изборним платформама, које су наилазиле на одазив међу бирачима изван једне вјерске заједнице. Изборна математика захтијева да странке добију подршку и изван једне заједнице, ако желе да учествују у власти. А оно што је добро за једну заједницу, обично је добро и за друге.
У мојој земљи, Холандији, на примјер, деценијама је политички систем са дистинктивним католичким, протестантским и социјалистичким стубовима ефикасно стварао просперитетну друштвену и економску заједницу, која је функционисала као дио процеса доношења политичких одлука путем консензуса. Данас, обзиром на промјену демографске ситуације, поново тражимо начине да се прилагодимо унутар нашег система консензуса.
Дакле, у Европи постоји традиција укључивања вјерског импулса у секуларну политику на конструктиван начин.
Овдје се не ради једноставно о томе да се религиозно мора прилагодити секуларном. Сам религиозни импулс, барем у монотеистичкој традицији, је у складу са прихваћеним грађанским вриједностима Европе.
Тежиште које хришћанство, ислам и јудаизам стављају на интегритет појединца и примат љубави су суштински елементи у савременој европској култури.
Али, ипак се морамо запитати: да ли водеће вјерске заједнице у југоисточној Европи на ефикасан начин преносе ове елементе, односно да ли се они налазе у самом врху приоритета учења и активности тих вјерских заједница?
Овдје говорим само о ситуацији у Босни и Херцеговини, гдје морамо уважити чињеницу да су многи вјерски лидери и даље заробљени у веома ограничавајућој улози лидера једне заједнице, коју су им наметнуле околности ауторитарне ере, а потом околности сукоба у првој половини 1990-тих година.
Мислим да се они морају издићи изнад ове, у суштини ограничавајуће улоге, да би постали истински вјеродостојни заговарачи суштинских вриједности њихове вјере, те као такви дати ону врсту вјерског доприноса политици која се показала тако конструктивном другдје у Европи.
Мислим, такође, да постоји начин да се процијени да ли су вјерски лидери успјели да се ослободе асоцијација и веза са заједницом, како би артикулисали универзалне истине које су суштинске у њиховој идеологији. А то се може учинити када дижу свој глас за људе других вјероисповјести. Када вјерски лидери у Босни и Херцеговини имају водећу улогу у обнови богомоља других вјера; када себе виде као лидере народа уопште, а не било којег народа појединачно, њихов утицај ће бити снажан и конструктиван. (С тим у вези, недавно је било неких позитивних помака у Босни и Херцеговини)
Даме и господо,
Овдје се не ради о хиру. Са политичког становишта, то је врло практично и реално. Ако мој сусјед постаје жртвом због његове вјерске припадности, онда су и моја људска права нарушена. Ако богомоља мог сусједа не може бити поново изграђена, нарушено је и моје право на слободу вјероисповјести. Ако се мој сусјед не може вратити у своју кућу, моја сигурност и сигурност моје породице су угрожени.
Најувјерљивији одговор на идеју да религија не игра никакву улогу у политици не лежи у инсистирању на тој улози неком врстом статутарног права; умјесто тога, треба показати на увјерљив начин, кроз инклузиван ангажман, да религија може конструктивно одиграти ову улогу.
Један од циљева данашње дискусије је да се “изнађе нови начин за стварање солидарности према људима и промовисање религије и политике на дјелу.”
Најувјерљивији вјерски импулс је инклузиван; импулс заједнице, посебно у вријеме страха и несигурности, може бити искључив.
Постоји једна ствар која нам је данас најпотребнија у Босни и Херцеговини, гдје је помирење још увијек далеко, као што је показала конференција одржана у Београду прије двије седмице. Потребно нам је храбро вјерско вођство, које ће показати да је инклузивно, и које може створити солидарност за опште добро.